SVA MURANOVA SVITANJA I SVI NAŠI ŠEJTANi

Mudri stari su nas poučili da je blagosloven čovek koji je u stanju da prepozna šta mu je pozvanje, misija na ovoj ravni. Čim smo, zahvaljujući Leskovcu i Marku Stojanoviću upoznali Sabahudina Muranovića – Murana, pojavilo nam se da je ovaj stripski vitez odabrao za sebe da traži suštinu ljudi i pojava. I da tu suštinu na svetlo iznosi- ali sa lepe, dobre i plemenite strane, bez straha i zazora. Ovaj nasmešeni Prijepoljac, rođen 1968, u našem stripu je zaseban, sopstvena dimenzija, što se da posredno videti, preko likovnosti. Crtački (i duhovno) on ume da razgovara sa Hugom Pratom, Mebijusom, Ivom Milacom, ali i često nepravedno zaboravljenim autorima svog detinjstva – prvenstveno italijanske, pa i francuske, američke i jugoslovenske škole.  Ne drži se samo olovke i tuša, jer tridesetak autorskih izložbi – debitantska u osmom razredu, pa istinski samostalna sa 30 godina – pokazuje koliko su njegove oblasti i ulje, akvarel, grafika i barreljef. Nije sapet ni u jedan stil, već slobodno ide od karikature i groteske, preko raznih realističkih šematizacija, iako ga strip sirenski navodi na to.

Kod Muranovića je ličnost najvažnija. Ličnost stvaraoca i ličnost prikazanog. Linija je često mekana, akvarel tanan, a estetizacija i smisao se traže čak i u onom ružnom i mračnom. Do te mere je velika želja umetnika da uđe u dušu i bit svojih modela da je kroz stotine crteža učvrstila Murana u status jednog od naših najboljih portretista manirizovane umetnosti kao što je strip. Ali Muran ne živi u kuli od slonovače. On je društveno uklopljen u svim sredinama koje je odabrao da budu njegove. I rado je viđen kao glasnik koji uvezuje prostore. Recimo, kao pedagog i energetski izvor Škole stripa, ilustracije, karikature i animacije Mebijus u Prijepolju on je već podstakao razvoj naraštaja koji dolaze (i to ne samo svog rodnog kraja), potomaka boljih i jačih od nas. U tome leži i čak jedan očinski trijumf koji se očitava u darovima, znanju i delima mlađih Muranovića: sina Safira i kćeri Džejlane. Ima, dakle, nešto i u poreklu, a Muranović se može  pohvaliti i lozom i svešću o lozi. Po očevoj liniji su bili trgovci, poreklom od Murana iz Prijedora i Cazina, dok je majčina linija ugledni Nazrajići iz Mostara, na glasu po uzgajanju duvana i grožđa. (Porodična samosvest dovodi i do gipkijeg kretanja kroz život, pa se ne čudite što se naš umetnik ogledao u mnogim avanturama, uključujući i frizerski zanat i glumačku pasiju.)

Međutim, izbor da se bude umetnik je bio duboko ličan, a uz to je Muran odabrao da u umetnosti iskazuje upravo – istinu. U tom jednom tihom, neizrečenom idealizmu možemo razumeti paradoks da duša koja traži smisao i lepotu istovremeno radi  i političke  stripove bez rukavica. Primer je mali fenomen Danas stripa, dnevne političke satire koju je Muran radio u ne tako dalekoj epohi, 2011. Kao začetak ideje i scenarista često se s njim pojavljivao i Zoran Panović, novinar, urednik i politički analitičar, ali i odličan poznavalac stripa. Ta saradnja je dala dobru sinergiju, pamtljivu, potpuno drugačiju od jake konkurencije. Iz sopstvenog iskustva znamo  da Čovečanstvo voli da bude uljuljkano, moralno korumpirano, podmićeno kao dete – da bude rob. zato je glavna uloga umetnosti da preventivo zalaje, bude vapijući glas koji će kroz sprdnju, a u Muranovom slučaju dobronamernu šalu, reći ono što drugi izbegavaju. Muranovićeo majstorstvo portretisanja je očigledno u stripovima za Danas. Ovaj umetnik rekosmo, nema problema crtanja po prirodi, mnogima prezahtevnog. Fiziognomski je prikazana konkretna osoba, prepoznajemo lice, govor tela, karakter, misao i primisao, osećaj… (Inače i tvorci stripa se umeju pojaviti u kadrovima, kao 7. jula 2011.) Međutim, ovaj tandem je samo donekle dokumentaristički i analitički. Ima tu još nečeg. Ovi stripovi mudro ne odražavaju nužno stav svoje redakcije. Često su politički i ideološki neuhvatljivi, na ivici poezije, filozofije, pozorišta, apsurda, bajke… Umeju da budu zen trenutak vesele balkanske krčme. I likovni stil je poseban.

Sa kreativnim i komunikacijskim rizicima koje hrabre odluke donode, autor uvodi za novine nešablonski stil crtanja i kadriranja, često ukida dekor, daje stilsku slobodu u obradi likova, a kolor je nežniji i fluidniji no što su nas navikle tri ravne štamparske boje. Jedna od osobina ovih stripova je i češće bavljenje regionom, geopolitičkom zonom, ali na način koji je dublji i manje trivijalan, iako i dalje očigledan. Srpsko-hrvatsko-albanski odnosi ili dijalog tri avramove vere ovde se iskazuje dečije spontano, bez uvijanja. Naravno, autori nisu samorodni sa svojim serijalom, već su izdanci jedne jake uvezanosti stripa i političke satire koja nije prekidana od vremena Čika Jove Zmaja, preko Lobačeva i Kušanića, do Laze Sredanovića. U modernom ruhu ta veza je postala masovna u 1980-im, i još se dobro sećamo subverzivnosti Dubravka Matakovića iz Hrvatske i Milenka Mihajlovića iz Srbije (čije su karikature doslovno bile katalizator najkrupnijih političkih događaja, poput Osme sednice), ili Tomaža Lavriča i drugih oko slovenačke Mladine. U Srbiji su u 1990-im perjanici bili, recimo, južni autori Miodrag Krstić Profke i Miodrag Veličković Mivel, dok su, u novom veku to Marko Somborac, Siniša Radović, Rade Tovladijac, Mihailo Medenica, Dušan Gađanski i drugi stripari.

Značajno je da se čak i u stripu za širu publiku, Muran ne plaši da vrati iskustva alternativnog, andergraund i eksperimentalnog stripa, poput svog učitelja Mebijusa (sa kojim deli određenu ličnu blagost, neki mogu da potvrde) i njegove generacije za koju samo naivni misle da nije bila politička. (Čak i Milo Manara, koga kao umetnika najčešće percopiramo po lepoti junakinja, ima i svoju duboko filozofsku, ali i političku i ideološku stranu, do te mere da se kao student 1968. tukao sa policijom na venecijanskom bijenalu.) Murano je odlučio da zaista ide uvek malo dalje, kao voljeni Korto Malteze – da stvara na svim stranama sveta, da ulepšava živote umetnošću, veštinama i kultivisanjem ljudskih odnosa. Iz njegove ruke nam stiže Hasanaginica, Vekovnici sa demonskim i besmrtnim Markom Kraljevićem ispričani za balkansku publiku, Novi zavet ispričan za publiku u Iranu, priče o Prvom svetskom ratu, ali i priče iz Jugoslavije, stotine portreta, karikatura, slika, posveta…

Blago Sabahudinu Muranoviću. On je ličnu misiju prepoznao kao borbu za ravnotežu, blagost, lepotu i znatiželju. Kao celovita ličnost, on muziku svog života, čak i kad je dramatična poput stripa u Danasu, ne može da rascepi na ljudsku, domaćinsku, profesionalnu, pa i metafizičku notu. Blago i nama koji se grejemo na toj energiji. Možemo učitati iz nje, na mnogo koji način.

Zoran Stefanović