Portreti čovekove duše

Zaljubljenik u umetnost, Zoran Bogićević, pored toga što je bio izvrstan pesnik, pripovedač,entuzijastični glumac,pevač širokog baritona, bio je i talentovani crtač. Iako od svih talenata koje je posedovao i koje je sukcesivno otkrivao, spoznajući samog sebe kroz umetničko izražavanje u različitim medijima, umetnostima, pa i godinama, nadarenost za crtanje na prvi pogled izgleda skrajnuta u toj širokoj lepezi umetničkih veština kojima je Bogićević uvek sa lakoćom baratao po svojim mislima, pitanjima i ponekim odgovorom. Ta uslovno rečeno optička varka, u odmeravanju njegovih talenata, samo je brojčana. U kvalitativnom smislu crteži Zorana Bogićevića prikazuju njegovu metnički talenat na zavidnom nivou za jednog crtača/slikara ametare.

Tematski najviše se zadržavao na portretima, koji neretko prelaze i u scenične prikaze. Pored toga, crtao je predele i poneku mrtvu prirodu, više kao izlet u neku misao koju bi brzo napustio i vratio se onome u čemu je dao pun izraz likovnog stvaraoca – portret u olovci. Likovi koje je crtao su duboko zamišljeni, čežnjivi, uplašeni, zabrinuti, ljuti. Toj atmosferi u kojoj se čovekova duša ispoveda svetu/posmatraču, dodatno je pojačana jakim senkama koje Bogićević koristi kao sredstvo likovnog izražaja. Forma je uvek realistična i eksplicitna, dok je sadržaj svakog njegovog porteta vrlo ekspresivan i dramatičan, čak i onda kada je portretisani lik naizgled statičan. Takva piktoralnost crteža mistifikuje realističnu figuru čoveka, jer ogoljena misao ne trpi banalnost. A Bogićevićevi portreti su sve samo ne banealni prikazi realističnih lica. Facijalna izražajnost likova govori o emociji koju portretisani nose u tom trenutku. Detalji lica ljudi koje on crta, od duboko urezanih bora, široko raširenih očiju ili spuštenih kapaka, stegnutih ili otvorenih usta, spuštenog čela ili podignutih obrva, nepogrešivo govore o stanju duše portretisanog ili o onome ko ih portretiše. To pitanje šta je umetnik hteo da kaže, istorija je odavno deplasirala. Bogićević je bio jedan od onih umetnika koji nije hteo da kaže već je to jasno rekao, svakome ko ume da čita (sliku, crtež, pesmu ili reč). Položaj tela portreta Bogićević takođe stavlja u funkciju pojačavanja dramatičnosti. Poliokrenuti torzo, duboki poluprofil, blago pognuta glava, naročito u grupnim portretim koji prelaze u scenične prikaze. Takvih crteža je nekoliko, nije to Bogićevićev manir. Ali su oni reprezentativni primeri. Izvor svetlosti na Bogićevićevim crtećima je u anfas portretima difuzan, dok je na ostalim portretima koji prelaze u scene taj izvor svetla uvek jasno dijagonalni. Lično,pomalo „karavađovski“.

Nekoliko predela koje je radio više predstavljaju izlet umentika u neke mirnije misli, uopštenija osećanja, kao ponešto i za one koji ne idu duboko u dušu čoveka/posmatrača/umentika. Crteži zadržavaju istu likovnost (gusti zbijeni linearni potezi olovkom koji grade senke, od najtamnije crne do blještave svetlosti) sa svim elementima odličnog predloška za grafiku do koje Bogićević nije ni želeo da stigne. Ti predeli sa motivom reke i drvoreda, ponekog šumarka odlična su vežba za umentikovu ruku i posmatračevu dušu koja ne biva uznemirena ni upitana.

Bogićevićeva produkcija kao likovnog stvaraoca nije velika. Ne zato što je bio lenj ili nezainteresova, već su ga traganja za odgovorima, postavljenim u refleksiji nesvesnog i znatiželjnog, odveli do pisane reči. I tu je bio najbolji. Ipak ono što je ostavio za sobom kao likovni umetnik svedoči o jednom velikom talentu i nadarenosti koje je Bogićević nosio u sebi.

Milica Ilić, istoričar umetnosti