Драган Савић припада кругу истакнутих илустратора и карикатуриста који су обележили другу половину XX века, али је он своје идеје и свој стваралачки израз реализовао на више поља, кроз разнолико и богато уметничко деловање. Опус овог уметника, чији је један део Завичајни музеј Петровац на Млави добио на поклон, по жељи Савићеве супруге Даринке
Узелац, броји преко 1000 радова, који се чувају у оквиру Ликовне збирке од 2019. године. До данас су реализоване четири тематске изложбе: Портрети глумаца (2019), Дежурни папагаји (2021), Портрети државника (2022) и документарно-уметничка изложба посвећена обележавању 100 година од рођења овог светски признатог уметника (2023).
Посебно место у Легату заузима циклус карикатура под називом Песник и муза за који је добио Сребрни пехар на Фестивалу карикатуре у Бордигери 1959. Однос песника и музе вековима је представљан као света и недодирљива веза, као божанска искра која покреће стваралаштво и превазилази границе земаљског. У античкој традицији, музе нису биле пуке заштитнице уметности и науке, већ космичке посреднице, кћери Зевса и Мнемосине, богиње сећања, чуварке вечности. Кроз њих је текла божанска искра која је смртнима омогућавала да дотакну недокучиво. Њихов утицај није се ограничавао само на поезију и музику: обухватао је историју, реторику, уметност, астрономију, све области у којима су разум и осећање, логос и митос, постојали као једно. У том јединству човек је налазио пут ка узвишеном, док су уметност и наука постајале две стране исте тежње, трагања за истином, лепотом и смислом. Током векова, међутим, муза губи свој трансцендентални карактер и постаје симбол сложених унутрашњих нагона, глас који више не долази споља, већ из дубина саме душе. Данас она није више само надахнуће, већ и сумња која подрива, отпор који ломи, али и снага која тера на опстанак. Муза је и бреме, подсећање на границе личног, на рањивост и стрепњу која прати сваки чин истинског стварања. Она не говори само у тренуцима просветљења, већ и у гласној тишини, у креативној блокади, у немоћи да се изрази неизрециво. Муза више није само анђео инспирације, већ понекад и демон ума, неумољиви сапутник на путу самопревазилажења сопствених илузија. У циклусу Песник и муза, Драган Савић разграђује мит који се урушава под теретом свакодневице и пред нас поставља бројна питања. Да ли је муза заиста тај покретач, божански шапат који песнику диктира стихове, или је немирни дух који му ремети мисао и постаје препрека? Шта ако муза постане саркастична, уморна, људска? Узвишена инспирација тада се претвара у бурну свађу, у игру моћи и отпора, где хумор замењује страхопоштовање, а сумња веру. То више није однос ствараоца и божанства, већ интимна драма у којој нико није недужан. Са прецизношћу и суптилним хумором, он нуди визуелну интерпретацију вечне теме односа између уметника и инспирације, али не као оду узвишеном, већ као критички осврт на устаљене митолошке и књижевне обрасце. Уместо етеричне музе која као сенка прати трагичног, често патњом обузетог песника, Савић пред нас поставља пар који је измештен из митолошког оквира и смештен у савремени контекст. То више нису недодирљиви архетипови, већ људски ликови прожети иронијом, слабостима и гротеском. Њихов однос није више хијерархијски, већ дубоко људски, дијалошки и понекад болан, он се расплиће у препуцавањима, у тишинама на рубу напетости, у тренуцима неспоразума и ретким, али снажним симпатијама. Однос који инспирише не зато што је савршен, већ зато што је непрестано на ивици распада.
Сцене које Савић гради у овом циклусу карикатура развијају се као низ фрагмената свакодневице у којој инспирација није чаробна ни лака, већ неухватљива, каприциозна и често мучна. Од неразумевања у ординацији психијатра, преко сукоба у парку и осаме у издавачкој канцеларији, до еротизоване блискости или потпуне равнодушности, свака од тих сцена осликава различиту фазу креативног процеса. Овде више не говоримо о узвишеном позиву, већ о драматичном процесу самоспознаје, у којем песник лута вођен својим сумњама, сујетом, потребом за признањем и страхом од празнине. Муза више није извор чисте светлости, већ сведок и изазивач његових слабости. У том контексту хумор постаје не само допадљив облик Савићевог уметничког израза, већ и оштрица, алат, стратегија преиспитивања самог процеса стварања и све несигурније позиције уметника у свету који га гура ка маргини. То је смех који боли, смех који открива, у коме су се сударили мит и стварност, инспирација и самоиронија, смех који скида слој по слој површине и разоткрива кризу уметничког идентитета и егзистенцијалну нелагоду ствараоца. Лишена митског ореола муза силази међу људе, постаје песникова сапутница, жива, непредвидива, понекад равнодушна, у тренуцима заводљива, а у другим оштра и критички настројена. Повремено се повлачи у сенку, али никада није пасивна, увек присутна као глас који тихо, али упорно пита: има ли ово што радиш смисла? Песник, са своје стране, остаје само човек, са свим својим сумњама и нагонима, који ствара не упркос, већ захваљујући том унутрашњем немиру. У том набоју између амбиције и ограничења, између онога што би желео да каже и онога што може да артикулише, рађају се и хумор и трагика овог циклуса.
Савићеви цртежи не нуде утеху нити објашњење. Он беспоштедно разобличава мит о божанској генијалности и неприкосновеном песнику, градећи метафору која превазилази личну нарацију. Тај однос постаје алегорија везе између ствараоца и света који га обликује, између визије и стварности, гласа и његове могућности да допре до других. Иако формално припада домену карикатуре, Савићев ликовни језик прераста у известан визуелни есеј. Цртеж почива на експресивности линије, јасноћи форме и прецизној композицији која омогућава да се једноставно, али ефектно дочарају сложени емотивни и наративни односи између актера. Композиције су театрално постављене, са неколико ликова у првом плану и минималистичком позадином. Простор је симболички редукован, док положај тела, погледи и гестови постају главни носиоци значења. Савић свесно елиминише све сувишно, остављајући само оно суштинско, драму односа, иронију, напетост и емотивну амбиваленцију која се изнова рађа и руши између песника и музе. Стварање није чин славе, већ непрестано трагање, за смислом који измиче, за формом која се губи, за могућношћу да се, упркос сумњи, нешто ипак пренесе. Савић нас подсећа да уметност не настаје из јасноће, већ из немира; не из сигурности, већ из непрестаног дијалога са собом, са музом, са светом који све више ћути. И када саговорник не одговара, када тишина постане тегобна, када сумња гуши, стварање се наставља. У тој тишини, у отпору и неизвесности, рађа се уметност која не жуди за величином нити аплаузом, већ за истином, која не тражи одобрење, већ сведочи. Она није одредиште, већ непрекидан чин воље која не пристаје на заборав, чин отпора према празнини, чин наде тамо где више нема сигурности.
Дарко Стокић, историчар уметности
