Лишена митског ореола муза силази међу људе, постаје песникова сапутница, жива, непредвидива, понекад равнодушна, у тренуцима заводљива, а у другим оштра и критички настројена.
Повремено се повлачи у сенку, али никада није пасивна, увек присутна као глас који тихо, али упорно пита: има ли ово што радиш смисла?
Песник, са своје стране, остаје само човек, са свим својим сумњама и нагонима, који ствара не упркос, већ захваљујући том унутрашњем немиру.
У том набоју између амбиције и ограничења, између онога што би желео да каже и онога што може да артикулише, рађају се и хумор и трагика овог циклуса.