U Zavičajnom muzeju Petrovac na Mlavi, u petak 9. novembra od 19 časova otvorena je samostalna izložba slika Branka Lukića. Pod nazivom „Akcija i reakcija u slikarstvu Branka Lukića“, publici je predstavljen 31 umetnički rad koji je autor stvarao u poslednjih deset godina. Kao veliki zaljubljenik u umetnost, pasionirani kolekcionar slika, knjiga i umetnina, entuzijasta i samouki slikar, Branko Lukić je više puta izlagao na grupnim izložbama, ali se na poziv Zavičajnog muzeja prvi put predstavio publici jednom samostalnom likovnom izložbom. U skladu sa praksom Zavičajnog muzeja da svake godine organizuje jednu likovnu izložbu zavičajnog umetnika, bilo amatera ili profesionalca, izvršena je selekcija radova iz velike produkcije Branka Lukića. U stilu apstraktnog ekspresionizma, sa dosta dinamičnih i intezivnih poteza i boja, publika je imala prilike da uživa u asocijacijama koju svaka od prikazanih umetničkih slika sa sobom nosi.

AKCIJA I REAKCIJA U SLIKARSTVU BRANKA LUKIĆA

Branko Lukić je, pre svega, veliki zaljubljenik u umetnost, koji nesebično deli svoju ljubav prema slikarstvu sa prijateljima i sugrađanima. Više od 25 godina sakuplja umetnička dela kako priznatih autora, tako i manje afirmisanih vizuelnih umetnika, uz bogatu i u određenim segmentima ekskluzivnu privatnu biblioteku… Akumulacija znanja o lepoti umetnosti sazrevala je u Likućevom habitusu veoma dugo, sve dok ga naivno nije isprovocirala opaska brzoplete umetnice. Naime, Lukić počinje da se bavi slikarstvom pre 10-ak godina, kada izrevoltiran neargumentovanim komentarom jedne likovne umetnice na koloniji, čiji je Lukić bio jedan od sponzora, odlazi u svoj atelje, uzima boje i počinje da reflektuje na platnu svo svoje znanje o umetnosti. Takoreći u afektu, Lukić otkriva svoju slikarsku veštinu. Ogoljeni instinkt, umetnička intuicija i stvaralačka impulsivnost spojeni u trenutku, pokrenuli su veliki talenat za likovnim izrazom koji je Lukić u sebi oduvek nosio. Taj impuls ekpresivnosti, od prvog momenta slikanja pa do danas, pokreće Branka Lukića kao vizuelnog umetnika.
Likovno stvaralaštvo Branka Lukića najviše pripada akcionom slikarstvu, u diskursu čistog (neo)ekpresionizma. Naime, po načinu slikanja većine njegovih radova nastaje slivanjem, prskanjem, nakapanjem i razmazivanjem boje, rimičkim potezima, pri kojima je platno akciona površina na kojoj umetnik brzim i kontinuiranim pokretima slika. Tako intezivno dinamičan proces nastanka slike rezultira jasnom ekpresijom, koja reflektuje lične asocijativne apstrakcije kod posmatrača. Taj naizgled slučajni haos intezivnih boja, debelih nanosa slikarskog materijala, nije u potpunosti prepušten nehotičnom impulsu. Naime, Lukić nadahnut inspiracijom, koja dolazi i odlazi svojevoljno u određenim intervalima, danima ili nedeljama, polazi od ideje šta bi želeo da naslika, koju asocijaciju da izazove, ili da zabeleži neki ispričani događaj. Ritam je kod njega ključni faktor, slika samo uz muziku, koja ga pokreće i inspiriše da u datom trenutku pokret rukama ili četkom ode levo ili desno. Spoj pokreta i inteziteta boja čini njegovo slikarstvo bučnim, brutalnim, intenzivnim u svakom vidu utiska, bilo da je dopadljivo ili ne, ono nijednog posmatrača ne ostavlja ravnodušnim. Paradoks relativnosti vremena je uvek prisutan. U nekoliko minuta nastaju dela Branka Lukića, ali da bi se ona istinski pročitala potrebno je nekoliko sati posmatranja, jer utisaka je mnogo a tek kad se oni stišaju, vidljiva postaje asocijacija njegovog akcionog slikarstva.
Iako nije akademski slikar, i nikada to nije želeo da postane, njegovo veliko znanje o istoriji slikarstva i o savremenom stvaralaštvu saživljeno sa velikim talentom za slikanje, uz neizmanipulisanu želju i iskonsku potrebu da stvori umetničku sliku, oslobađaju Lukića svih stega kriterijuma likovne kritike ili očekivanja slikarske profesije. Oslobođen od institucionalizovanog tumačenja i konteksta, Lukić slika slobodno, u dahu, iz čiste ljubavi, za svoju dušu, koristeći boju kao osnovni i jedini, gotovo apsolutistički element na slici. Boja kod Lukića gradi i formu i sadržaj, ona čini konstrukciju slike i likovnu poetiku. Entitet boje apsolutno je dovoljan sam sebi za sadržaj koji umetnik želi da prikaže. Lukićeve slike su apstraktne i ekspresivne, ali nisu neartikulisane.
Vremenom je praksa učinila svoje, kao i u svakoj umetnosti, pa tako i u slikarstvu, kada entuzijasta pokrene svoj talenat pomalo naivno, prvi radovi su zanatski lošiji. Lukić je kao samouki slikar, koji je želeo da sačuva tu naivnost, takoreći brutalnost talenta za slikanjem, koji nije oblikovan formalnim učenjem, vremenom sam upoznao kako se slikarski materijali ponašaju u određenim okolnostima, i to iskustvo dobro usmerio na efektniji izražaj ekspresionističke likovne poetike, kojoj je on veran.
Svi ciklusi kojima se do sada posvetio imaju istu likovnost i morfologiju, odnosno isti način slikanja i strukturu slike. Razlikuje ih tema i emocija koju izazivaju kod posmatrača. Od potpunih apstrakcija do onih na kojima se može učitati asocijacija pejsaža, portreta ili žanr scena, preko predela njegovog rodnog Mostara, nekih novih mesta na koja odlazi ili onih sa kojih njegovi prijatelji dolaze kroz priče.
Nijedna likovna poetika nije toliko direktna u komunikaciji sa posmatračem kao (neo)ekspresionizam. Ritam poteza, intezitet boja, brzina kojom pogled posmatrača refleksno ide preko slike, reakcije i emocije koje takav rad provocira kod publike, ostavlja uvek snažan utisak, bio on dobar ili loš. Eksplozija takvih utisaka vas zadesi kada uđete u atelje Branka Lukića, profesionalnog lekara i entuzijastičnog slikara, pasioniranog kolekcionara umetnina, i skromnog čitaoca najekskluzivnijih štampanih izdanja. U toj bujici doživljaja boja, oblika i sjaja, ogleda se sva lepota iskonske čovekove potrebe za stvaranjem umentičkog dela, sakrivena i sačuvana od institucionalizovanih kodeksa različitih škola, i uvek istih ljudskih očekivanja.

Milica Ilić
kustos – istoričar umetnosti